The National

Godina:2010
Vrsta:originalni album
Žanr:Indie Rock
Prosječna ocjena:4.50

POPIS PJESAMA:

  1.   Terrible Love
  2.   Sorrow
  3.   Anyone's Ghost
  4.   Little Faith
  5.   Afraid Of Everyone
  6.   Bloodbuzz Ohio
  7.   Lemonworld
  8.   Runaway
  9.   Conversation 16
10.   England
11.   Vanderlyle Crybaby Geeks
korisnik:
recenzirao: 06.08.2017. u 01:52:12

Popularnost koju u Hrvatskoj uživa The National uistinu je nevjerojatna, rekao bih usporediva s Nickom Caveom ili Depeche Mode, a tome su u dobroj mjeri kumovali i koncerti koje ova ekipa u našoj zemlji održava već po automatizmu. I sam sam pohodio dva njihova nastupa - prvi na Šalati 2012., drugi u Šibeniku 2014. Dok je prvi bio zbilja antologijskih dosega, prava i relaksirana rock-svetkovina s pomahnitalim i pijanim Mattom Berningerom, drugi me se osjetno slabije dojmio svojom blagom umrtvljenošću.

Blagom su umrtvljenošću obilježeni i mnogi njihovi albumi, no to tim albumima gotovo da nimalo ne smeta, dok su pak s High Violet došli gotovo do U2-ovske himničnosti te polučili sijaset zbilja jako dobrih i životnih skladbi.

"Terrible Love" baš ne djeluje obećavajuće sa svojom bezveznom melodijom i besmislenom gitarskom kakofonijom, ali pravi uzlet dolazi već sa sljedećom "Sorrow", s nikad jasnijim i moćnijim Mattovim baritonom te odlično suzdržanom melodijom. "Anyone's Ghost" na prvo je slušanje najpitkija, ali podjednako sumorna, a tu je negdje i centralna "Bloodbuzz Ohio", jedna od najbolje produciranih i masteriranih rock-pjesama ikad. "Afraid of Everyone" oda je svim tjeskobnim hipersenzibilcima i nježnim dušama kakvih na ovom svijetu ima više nego što mislimo.

Najjači pljesak zaslužuje genijalna "Conversation 16" koja svojom tugom, čemerom, gotikom i anđeoskom melodijom mete sve što su The Smiths, U2 i Nick Cave snimili te ulazi u red najljepših i najmračnijih pjesama ikad snimljenih.

Stvar se završava utješnom "Vanderlyle Crybaby Geeks", koja je poput svjetla na kraju jednog prilično tamnog i stjenovitog tunela.

Premda nisam izrazit obožavatelj ove ekipe, "objektivno" valja reći da je ovaj album vrijedan uvrštavanja u antologiju rocka, bio on indie ili nešto drugo. Kvaliteta, karakter, stil i ugođaj - dakle sve bitne komponente - su tu, a samo je sivi duh vremena kriv što ovi momci ne pune stadione diljem bijelog svijeta.

Popularnost koju u Hrvatskoj uživa The National uistinu je nevjerojatna, rekao bih usporediva s Nickom Caveom ili Depeche Mode, a tome su u dobroj mjeri kumovali i koncerti koje ova ekipa u našoj zemlji održava već po automatizmu. I sam sam pohodio dva njihova nastupa - prvi na Šalati 2012., drugi u Šibeniku 2014. Dok je prvi bio zbilja antologijskih dosega, prava i relaksirana rock-svetkovina s pomahnitalim i pijanim Mattom Berningerom, drugi me se osjetno slabije dojmio svojom blagom umrtvljenošću.

Blagom su umrtvljenošću obilježeni i mnogi njihovi albumi, no to tim albumima gotovo da nimalo ne smeta, dok su pak s High Violet došli gotovo do U2-ovske himničnosti te polučili sijaset zbilja jako dobrih i životnih skladbi.

"Terrible Love" baš ne djeluje obećavajuće sa svojom bezveznom melodijom i besmislenom gitarskom kakofonijom, ali pravi uzlet dolazi već sa sljedećom "Sorrow", s nikad jasnijim i moćnijim Mattovim baritonom te odlično suzdržanom melodijom. "Anyone's Ghost" na prvo je slušanje najpitkija, ali podjednako sumorna, a tu je negdje i centralna "Bloodbuzz Ohio", jedna od najbolje produciranih i masteriranih rock-pjesama ikad. "Afraid of Everyone" oda je svim tjeskobnim hipersenzibilcima i nježnim dušama kakvih na ovom svijetu ima više nego što mislimo.

Najjači pljesak zaslužuje genijalna "Conversation 16" koja svojom tugom, čemerom, gotikom i anđeoskom melodijom mete sve što su The Smiths, U2 i Nick Cave snimili te ulazi u red najljepših i najmračnijih pjesama ikad snimljenih.

Stvar se završava utješnom "Vanderlyle Crybaby Geeks", koja je poput svjetla na kraju jednog prilično tamnog i stjenovitog tunela.

Premda nisam izrazit obožavatelj ove ekipe, "objektivno" valja reći da je ovaj album vrijedan uvrštavanja u antologiju rocka, bio on indie ili nešto drugo. Kvaliteta, karakter, stil i ugođaj - dakle sve bitne komponente - su tu, a samo je sivi duh vremena kriv što ovi momci ne pune stadione diljem bijelog svijeta.

korisnik:
recenzirao: 06.10.2013. u 20:20:58

U današnje vreme veoma je česta situacija da bendovi dožive onaj najveći uspeh u karijeri upravo sa prvim albumom, kad svi i čuju za njih. Onda nam je prilikom izlaska drugog albuma omiljeno kritikovanje kako eto on nije kao prvi i kako ga čak nisu ni trebali izdati. Nakon par godina, kad izađe i treći album, on će verovatno biti bolji od drugog, ali nikada kao prvi. Hoću reći, prisutne su velike oscilacije u karijeri bendova. Nasuprot svemu tome, ako se za nekoga može reći da su konstantno išli uzlaznom putanjom, onda je su to The National, koji vrhunac svoje karijere dostižu sa svojim petim albumom pod nazivom "High Violet".

Neću lagati, počela sam ih slušati upravo zbog ovog albuma, pre njega nisam ni čula za njih. Da stvar bude još smešnija, prvi put kad sam preslušala album pomislih da sam čula najdosadniju stvar u životu. Ne znam tačno šta me je sve nateralo da im opet dam šansu, ali jedna od stvari je svakako pesma "Afraid Of Everyone". Taj riff se ne čuje svaki dan i bilo je to tako neobično iskustvo da odlučih pesmu slušati iznova i iznova. Onda su se polako krenula otvarati i vrata drugim pesmama, kao i otkrivanje tog neobičnog stila sviranja bubnjeva, uživanje u predivnom baritonu i već pomenutim zanimljivim gitarskim deonicama.

Ne mogu zamisliti bolji početak nekog albuma nego sa pesmom "Terrible Love". To je pesma u kojoj jedan dan mislite da su najbolji bubnjevi, sutradan ipak smatrate da je to gitara, a par dana posle se pitate kako do sada niste čuli koliko je savršen klavir. Album se nastavlja sa predivnom tugom u pesmi "Sorrow" koju je bend jednom prilikom izvodio uživo neprekidno 6 sati (preko 100 puta). I da, pesma je toliko dobra da bih je mogla slušati svo to vreme, bez da dosadi. Naredna pesma "Anyone's Ghost", iako prilično kratka, pruža sve potrebne kvalitete. Naravno, tu su opet neobični i prepoznatljivi Bryanovi bubnjevi, kao i zanimljiva melodija koju samo Matt može da sastavi. "Little Faith" po meni predstavlja jedinu slabu tačku ovog albuma, iako je i to jedna sasvim solidna pesma, čak i veoma dobra za vreme koncertnog izvođenja. "Bloodbuzz Ohio" je bila savršeni izbor za prvi singl sa albuma. Slušajući nju, stvarno se stiče utisak neverovatno pogođenog svakog tona, apsolutno sve je na svom mestu. Bariton nikad lepši, bubnjevi nikad zanimljiviji... Tekst zanimljiv i pomalo smešan, ali na momente i dubok: "I still owe money to the money to the money I owe". Već po nazivu prethodne pesme smo videli kako pevač ima zanimljivu maštu prilikom davanja naziva, pa je takva situacija i sa narednom - "Lemonworld". Pesma koju sam lično dugo osporavala (sada stvarno ne znam ni zašto) i onda me je odjedanput "pogodila". Iako, upravo ovakva situacija nije ni malo čudna za neku pesmu od The National-a. Ovde Matt još jednom dokazuje da je kralj melodije i toliko simpatičan da samo on može imati tekst: "Doo doo doo doo..." i napraviti da to zvuči tako dobro. Ipak, omiljeni tekst pesme mi je: "Takes me a day to remember a day." U današnje vreme, bend je retko izvodi uživo, verovatno i zbog činjenice da za album imaju snimljenih preko 100 verzija ove pesme i da je najveća svađa oko načina izvođena prisutna baš kod nje. Šteta, jer je uživo savršena. Ustvari, mogu se kladiti da je svih 100 verzija pesme savršeno.

Kao najdosadnija pesma albuma može proći "Runaway" i to samo zato što je možda minut duža nego što bi trebala biti. Svakako, kad se jednom shvati lepota ove pesme i njena predivna dosadna i tužna atmosfera, svako naredno slušanje je zanimljivo. Korišćena je u tv seriji "Friday Night Lights" i to na pravi način, tako da se baš može uočiti njena lepota. "Conversation 16" je prepuna zanimljivih rečenica, toliko zanimljivih da za neke nisam sigurna ni da ih sam Matt razume. Doduše, on tvrdi da je duhovit u toj pesmi. I jeste, ali je u isto vreme smešno koliko je nerazumljivo. Koliko god je razumeli ili ne, prilikom refrena svi dobiju želju da se deru na deo: "'Cause I'm evil". Pesma koja kreće od nule i dostiže pravi kreativni haos na kraju jeste "England". Nepotrebno je napomenuti kako je savršena za slušanje prilikom kišnog dana u toploj sobi. Kako smo već utvrdili neobična imena pesama, za kraj dolazi najneobičnije: "Vanderlyle Crybaby Geeks". Ne znam da li je iko otkrio šta naziv zapravo znači, ali prilikom akustičnog izvođenja na kraju koncerta, apsolutno svaki gledalac iz publike je peva kao da sve razume. Takođe, totalno joj je pogođeno poslednje mestu na albumu, jednostavno savršen kraj ovog najboljeg albuma ikada.

Da, iznoseći totalno subjektivno mišljenje, tvrdim da je ovo najbolji album ikada napravljen. Takođe, ovo je jedan od retkih albuma koji se stvarno može preslušati od početka do kraja i da uz to ni u jednom trenutku nemate potrebu preskočiti niti jednu pesmu. Čak i ako bi se preskočila neka, nešto bi falilo. Jednostavno, ovaj album predstavlja tako dobru celinu. Zato valjda i jeste najbolji, zar ne?

U današnje vreme veoma je česta situacija da bendovi dožive onaj najveći uspeh u karijeri upravo sa prvim albumom, kad svi i čuju za njih. Onda nam je prilikom izlaska drugog albuma omiljeno kritikovanje kako eto on nije kao prvi i kako ga čak nisu ni trebali izdati. Nakon par godina, kad izađe i treći album, on će verovatno biti bolji od drugog, ali nikada kao prvi. Hoću reći, prisutne su velike oscilacije u karijeri bendova. Nasuprot svemu tome, ako se za nekoga može reći da su konstantno išli uzlaznom putanjom, onda je su to The National, koji vrhunac svoje karijere dostižu sa svojim petim albumom pod nazivom "High Violet".

Neću lagati, počela sam ih slušati upravo zbog ovog albuma, pre njega nisam ni čula za njih. Da stvar bude još smešnija, prvi put kad sam preslušala album pomislih da sam čula najdosadniju stvar u životu. Ne znam tačno šta me je sve nateralo da im opet dam šansu, ali jedna od stvari je svakako pesma "Afraid Of Everyone". Taj riff se ne čuje svaki dan i bilo je to tako neobično iskustvo da odlučih pesmu slušati iznova i iznova. Onda su se polako krenula otvarati i vrata drugim pesmama, kao i otkrivanje tog neobičnog stila sviranja bubnjeva, uživanje u predivnom baritonu i već pomenutim zanimljivim gitarskim deonicama.

Ne mogu zamisliti bolji početak nekog albuma nego sa pesmom "Terrible Love". To je pesma u kojoj jedan dan mislite da su najbolji bubnjevi, sutradan ipak smatrate da je to gitara, a par dana posle se pitate kako do sada niste čuli koliko je savršen klavir. Album se nastavlja sa predivnom tugom u pesmi "Sorrow" koju je bend jednom prilikom izvodio uživo neprekidno 6 sati (preko 100 puta). I da, pesma je toliko dobra da bih je mogla slušati svo to vreme, bez da dosadi. Naredna pesma "Anyone's Ghost", iako prilično kratka, pruža sve potrebne kvalitete. Naravno, tu su opet neobični i prepoznatljivi Bryanovi bubnjevi, kao i zanimljiva melodija koju samo Matt može da sastavi. "Little Faith" po meni predstavlja jedinu slabu tačku ovog albuma, iako je i to jedna sasvim solidna pesma, čak i veoma dobra za vreme koncertnog izvođenja. "Bloodbuzz Ohio" je bila savršeni izbor za prvi singl sa albuma. Slušajući nju, stvarno se stiče utisak neverovatno pogođenog svakog tona, apsolutno sve je na svom mestu. Bariton nikad lepši, bubnjevi nikad zanimljiviji... Tekst zanimljiv i pomalo smešan, ali na momente i dubok: "I still owe money to the money to the money I owe". Već po nazivu prethodne pesme smo videli kako pevač ima zanimljivu maštu prilikom davanja naziva, pa je takva situacija i sa narednom - "Lemonworld". Pesma koju sam lično dugo osporavala (sada stvarno ne znam ni zašto) i onda me je odjedanput "pogodila". Iako, upravo ovakva situacija nije ni malo čudna za neku pesmu od The National-a. Ovde Matt još jednom dokazuje da je kralj melodije i toliko simpatičan da samo on može imati tekst: "Doo doo doo doo..." i napraviti da to zvuči tako dobro. Ipak, omiljeni tekst pesme mi je: "Takes me a day to remember a day." U današnje vreme, bend je retko izvodi uživo, verovatno i zbog činjenice da za album imaju snimljenih preko 100 verzija ove pesme i da je najveća svađa oko načina izvođena prisutna baš kod nje. Šteta, jer je uživo savršena. Ustvari, mogu se kladiti da je svih 100 verzija pesme savršeno.

Kao najdosadnija pesma albuma može proći "Runaway" i to samo zato što je možda minut duža nego što bi trebala biti. Svakako, kad se jednom shvati lepota ove pesme i njena predivna dosadna i tužna atmosfera, svako naredno slušanje je zanimljivo. Korišćena je u tv seriji "Friday Night Lights" i to na pravi način, tako da se baš može uočiti njena lepota. "Conversation 16" je prepuna zanimljivih rečenica, toliko zanimljivih da za neke nisam sigurna ni da ih sam Matt razume. Doduše, on tvrdi da je duhovit u toj pesmi. I jeste, ali je u isto vreme smešno koliko je nerazumljivo. Koliko god je razumeli ili ne, prilikom refrena svi dobiju želju da se deru na deo: "'Cause I'm evil". Pesma koja kreće od nule i dostiže pravi kreativni haos na kraju jeste "England". Nepotrebno je napomenuti kako je savršena za slušanje prilikom kišnog dana u toploj sobi. Kako smo već utvrdili neobična imena pesama, za kraj dolazi najneobičnije: "Vanderlyle Crybaby Geeks". Ne znam da li je iko otkrio šta naziv zapravo znači, ali prilikom akustičnog izvođenja na kraju koncerta, apsolutno svaki gledalac iz publike je peva kao da sve razume. Takođe, totalno joj je pogođeno poslednje mestu na albumu, jednostavno savršen kraj ovog najboljeg albuma ikada.

Da, iznoseći totalno subjektivno mišljenje, tvrdim da je ovo najbolji album ikada napravljen. Takođe, ovo je jedan od retkih albuma koji se stvarno može preslušati od početka do kraja i da uz to ni u jednom trenutku nemate potrebu preskočiti niti jednu pesmu. Čak i ako bi se preskočila neka, nešto bi falilo. Jednostavno, ovaj album predstavlja tako dobru celinu. Zato valjda i jeste najbolji, zar ne?